Srpski književni glasnik

16 СРпски Књижевни. Глусник.

Из гомиле се издваја, виши од околине за једну главу, «лутало» дуге косе, припланула лица и мрка погледа. Грдосија растом, чудновато равнодушан, он лагано крчи себи пут кроз гомилу, прилази, сагиње се, подиже за рамена «штетпу», која се бацака у његовом наручју, опет крчи пут кроз гору људских тела, и носи је на сусрет икони... Прошав иеколико метара, он спушта своје бреме на земљу, сагиње се над њим, а живи се поток саставља и покрива обоје...

Још један потмуо врисак.. Низ свећњака, крстова и застава већ је далеко измакао напред... Наоколо се чује само одмерен тапат и граја људског потока, који као и стихија не познаје уставе.

У облацима кадионичног дима, уз свечано певање, љушкајући се п сјактећи на сунцу, икона плива ваздухом над океаном гологлава света, над потпулим вриском «CYмануте»... Певање, исто онако складно, све је тише, све блаже бруји кроз ваздух, а иза потмулијег топота понова се почиње чути весело шуштање посађених око пута бреза...

Млада жена лежи у прашини на путу. Они се лако трза и плаче детињсеки.. Радознали извирују иза леђа родбине сакупљене око «штетне», а «лутало», све онако равнодушан и мрачан, прокрчује себи пут даље и ближе ко икони...

Нрућина. је. Некако одмах осетих и врелину, и да ми је торба нажуљила раме, и сву мучност пута за овом брзом гомилом. Адреја Иванавић застао је и гледао десно. (Одатле, с омчитог брдашца, види се глатка кривина. Оке. Река се дала подводном, успареном од врућине шумом, чиста, мирна. Оздо из низине долази и мами те свежина и хладовина. Знате шта, — вели Андреја Ивановић, — лепо би било окупати се.

Далеко је, драги, изоетаћете, — пријатељски напомиње _ једна богомољка, хитајући мимо нас, но 'ми се одлучисмо, и брзо слетосмо низ брдо обрасло лесковином ,