Srpski književni glasnik

Књижевни Листови.

роди њихова дара, док су, међутим, за собом оставили понеко делце, или понеко место у пеком свом делу, као очит доказ о томе какве су још лепе особине лежале у њима, неупотребљене, па жалост! — понеки пут само зато што се нико није нашао да пх у њима открије, и на ту страну писца да повуче. Критика у том правцу има плодно поље за свој рад. Код нас је тако, да наведем један пример из наше књижевности, одавно требало обратити Г. Сремцу пажњу на то да у њему, по свој вероватноћи, лежи још један дар, не само дар да насмеје, но као у правог хумориста, и дар да растужи, дар сете и нежних осећања, љубави и симпатије, саосећања са ојађеним и уцвељеним; хумор је «суза и осмејак». И тај дар не стоји ниже од првога. Он стоји више. Људи врло често заслужују да им се човек из гласа насмеје, али још чешће да их човек жали. Уз тојеово последње и благородније: смех је, гредом буди речено, битно злочесте природе. Тај други лепи дар, међутим, ипсац последњих страна «Поп Ћире и Поп Спире» има по свој вероватноћи: на критици је било да га пронађе и, по могућству, изазове.

То су у главном, у нацрту, задаци књижевне критике п, доследно, задаци (или тачније, један део задатака) књижевних листова, који су њени главни носиоци. Књиге, опсежна дела, трактати који се баве истим предметом, служе у основи истим циљевима; али, они то чипе више теоријски, расправљајући поједина питања, сабирајући гредом, и систематишући, повремене тековипе. Практично, књижевна је критика дужност књижевних листова. Једино они могу непрекидно да прате непрекидни ток књижевности и на њу да утичу. Појамно је да писац који је чекао да се деветнаести век сврши да напише његову књижевну историју, није могао утицати на књижевне догађаје. који су се у протеклом веку десили; читаве војске писаца легле су у гроб пре но што су стигли историчаренви савети п опомене. Текућој књижевности треба текућа критпка. Може се, шта више, рећи да књижевна критика, са дужностима. какве јој се данас дају, није ни постојала пре

3