Srpski književni glasnik

34. СРПСКИ Књижевни ГлАСПИК.

проналаска новина и часописа. У практичном погледу, дакле, књижевна је критика посао повремених листова. Отуда њихова дужност, да буду регулатори о којима је горе била реч.

Ту своју дужност, међутим — ово је последња напомена у овом реду мисли — они морају вршити с беспрекорном честитошћу, са безусловном љубављу ка истини, и се апсолутном независношћу. Ни по бабу, ни по стричевима! Кап би људи знали како је гадно, п како је бедно намерно извртати истину, осим несерећника зацело нико то не би пристао чинити. Док то људи не науче, право Je тражити, бар од онпх којп себи присвајају то огромно право да другима буду вођи, да осталима предњаче у искрености п незавиености. PF. Недић! има потпуно право: критичар не сме дати оцену у коју он сам не верује, па ма из ког разлога то било, из бојазни да се не замери или зато да њиме неком угоди, из разлога личних или политичких, из обзира према публици или према гласу пишчевом; крптичар не сме дати лажну оцену. Он зато постоји да каже истину. Он је, дакле, мора унек рећи; н онда кад она може неком бити непријатна. Не треба еметати с ума да је, баш кад се живих шџисаца тиче, нарочито критика која казује мане корисна. Писци овде треба да се сете да је у сличном смислу и у моралу речено, у облику мало парадоксалном, да су наши непријатељи наши најбољи учитељи, баш зато што нам казују наше мане и тиме показују у чему треба да се поправимо. Писци треба да разумеју да критичар њихове мане казује ради њих, не ради себе; критичар је сваком пријатељ, само себи не. Што критика даје отпора пи поставља међе, то треба још мање да их љути: и у критици, као и у политици, човек се може наслонити само на оно што даје отпора; а и «међе су ослонци». Најзад, на прекор који се критичарима често чини, да њима ништа није добро, одговорио је лепо једном приликом уредник једног енглееног ли-

(50 Књижевној критици; »Бранково Кало« од 7, 14, 21. деџемобјра 190),