Srpski književni glasnik

— КонфеРЕНЦИЈА МИРА.

чито признање читавога рода људског. Конференција Мира требала је, по њима, да буде најважнији и најзначајнији догађај деветнаестога века: она је имала да обележи нову еру у политичком животу свију народа.

Политички људи, ближе упознати како са најчешћим побудама тако и са обичним резултатима крупних политичких манифестација, били су много хладнији. Саму идеју мира, мало је и који од публициста хтео да узме на себе неблагодарну улогу да нападне; државници, разуме се, већ никако. Владе су се, шта више, у службеним одговорима својим надметале у куртоазним изразима хвале и сагласности са основним идејама царевим и великодушним аспирацијама његовим. Али све то није сметало да се п у најозбиљнијој политичкој штампи истакне једна у осталом важна случајност. Овај економски и хумани предлог о одржању мира п ограничењу оружања јавља се баш у оном моменту, када су мир и економија руској политици најпотребнији. Заузета грађењем велике спбирске жељезнице, која, поред културног, има још и еминентно стратегијски значај, а осем тога и уређењем Beликих територијалних тековина на крајњем Истоку, Русија нема интереса да изазивље икакве политичке комиликације у Европи. Убојна снага којом располаже у Европи, више јој је но довољна за одбрану, а у Дзији јој велика војска за сад није ни потребна. Под таким околностима, она би имала интереса да садање издатке на војску и оружје не повећава, и да све нове приходе, бар за неко време, употреби на економско и културно јачање своје. Ове констатације биле су многима довољне да руски предлог с највећим неповерењем приме. Неки су долазили чак до тога по рускога цара неправеднога закључка, да у руском предлогу главну улогу нису ни играли интереси човечанства, него интереси чисто и специфично руски, За објективна посматрача, сумња у племенитост побуда и у личну лојалност цареву била је потпуно искључена; али се ником није могло замерити за патриотску бојазан, да руска политика последице великодушне ини-