Srpski književni glasnik

КонфеРЕНЦИЈА Мира. 48

роди у рат, подвргнути изборном међународном суду или не. Тако стање постојало је и пре предлога о Конференцији. Нико није ниикада кратио двема државама, да своје спорове, ако се у томе сложе, изнесу пред изборни међународни суд. Програм дакле није од конференције тражио ништа друго, до да прокламује једно начело које ни дотле није нико спорипо. Мора се признати да се мање није могло тражити, али у исто време допуштено је било питати се: откуда може така једна проста констатација садањега стања и садањих начина за утврђивање мира, то садање стање изменити и мир боље осигурати7 И није било само то. Програм чак ни само факултативно изборно суђење није предлагао кад неко опште начело; он је тражио да се оно усвоји само за случајеве који се, по природи својој, могу таким начином расправљати. Значи да и сам програм претпоставља да пма спорова који се изборним судом не могу расправити. То је била алузија на доктрину међународнога права, по којој се спорови, у којима су уплетени народна. част, државна независност, територијални интегритет или други животни интереси народни, не могу расправљати изборним суђењем. У практици, баш су питања те врете она, која најчешће, и могло би се по готову рећи и искључиво, дају повода рату. Искључујући њих од изборнога суђења, нота је оставила да над народима и даље лебде оне исте опасности од рата као и до сада. И онда се неминовно наметало питање: па у чему је онда пројектована Конференција имала дотадање стање да измени, чиме би имала да допринесе да се мир међу народима одржи, чиме би у опште заслуживала своје име Конференције Мира“ У сваком случају, од овога програма могло је бити јасно да резултати Конференције, у погледу одржања мира бар, неће одговарати очекивањима која је прва нота у јавном мњењу изазвала.

Али програм није само сузио и транеформисао првобитну идеју о одржању мира; он је чак и према идеји о ограничењу оружања много скептичнији но први цир-