Srpski književni glasnik

56 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Ивану Стојановићу протекао је живот тише, све до пред смрт. А тада је он постао један од људи најјаче истакнутих у јавном животу приморском. Његово место међу осталим српским књижевницима тешко је обележити у мало речи. Леп му је «портрет» донела скоро «Нова Искра» из пера нашега сарадника г. Павла Поповића, на који упућујем читаоца.

Дубровник. је засебна, оригинална појава и у протастом и у савременом животу српеком. У таком Дубровнику био је дум-Иван опет на свој начин оригиналан: «ориџино», како реку Дубровчани. То вреди и за његов живот и за књижевни му рад. Преводио је, препричавао, писао изводе и самосталне саставе најразличнијега облика и садржаја: басне, драмате, дијалоге, приповетке, проповеди, историје. У свему томе видите човека који је много читао најразличније предмете, мислиоца који је дуго самотовао; видите старог Дубровчанина, то јест човека који се сваки час буди у, њему необичном, свету што је после њега настао. Њему. је мило и ово ново широко доба, српеко, и ако га не разуме и не зна довољно; а и нама је он мио, не само ради његова соколекога понашања у одбрани Дубровника од незваних гостију, него што у думИвана осећамо топлу, честиту, велику душу.

Та га је душа одвела у сред «српске омладине» његова остарела завичаја, и он на заласку свога жића не тражи праведно заслуженога одмора, већ се младићеком снагом пријања да се бори и да пише. Био се расписао у листу, забавнику и календару «Dubrovniku». Зато емрт његову оплакујемо још и по губитку онога што је он још могао урадити, док остале покојнике лањеке жалимо, с пијететом, због онога што су некада били. Сви су они сем јединога Илије Огњановића, најмлађега међу њима, били готово престали писати.

Дум-Иванову •Dubrovačku književnost» добили смо тек пре неколико дана од омладине Гундулићева града; она би се могла назвати ишпчевим посмрчетом, јер је он био почео прерађивати и спремати за овако издање под-