Srpski književni glasnik

ОдеЕНЕ и Прикази. 71

нашла топлог одзива како код влада Балканских земаља, тако и код домаћих, т. ј. Балканских, научењака, па се ређа да су на серпеко-хрватском језику радили сем писца ове књиге још један хрватски, један немачки и један норвешки научењак, на бугарском језику један бугарски, на романском (старо-далматинском) један аустријски талијанске народности, и на арбанашком један млад Арбанас. Остављајући на страну владе, ми са своје стране, такође не без задовољства, констатујемо, да се са Балкана јавио управо само један добровољац који се Бечкој Академији ставио на расположење у вршењу њене културне мисије на Балкану и у дизању њена угледа, а то је проф. г. Љ. Милетић у Софији. Јер онај Немац и Норвежац не спадају овамо, а писац ове књиге, онај Хрват и Тилијан, држављани су аустријски, а онај Арбанас још је ђак.

Ова књига се бави једним врло занимљивим а врло мало обрађеним делом српске грамагике — акцентом српеких дијалеката.

Све раније расправе о српском акценту рађене су поглавито по оној грађи коју је Вук изнео у другом издању свога Рјечника. На основу те грађе категорисао је Даничић групе речи са једнаком акцентуацијом у појединим облицима. После њега радили су на томе питању многи други, међу којима највопдније место заузима проф. Л. Лескин, који је унео јаспу светлост у то дотле тако тамно питање.

Али Вуков акценат није представник целог ерпеког језика већ једног дели његова — тако званог херцеговачког говора. Па и у крајевима са том акцентуацијом не говори се свуда онако како је Вук забележио. Акцепат н. пр. Ужички у главном исти је као и Вуков, па читајући Лескинове расправе и радећи на трећем издању Hyкова Рјечника опазили смо доста речи и читавих категорија, које се друкчије изговарају, нарочито што се квантитета тиче.

Сем тога Вуков акценат није хомоген. Он је узео у