Srpski književni glasnik

72 Српски Књижевни ГЛАСНИК. свој Рјечник пи речи из свих крајева, који су му. били приступни, а акценат њихов или је стављао како O O изговорио, или, хотећи да задржи акценат дијалекатеки, често пута. је грешио, као што. је у овој књизи за Дубровачки говор на доста места конетантовано.

Напослетку у низу ерпеких дијалекатских акцената, Вуков преставља најмлађу фазу његова развића. Сви остали имају, неки више пеки мање, старијих особина старог ерпеког акцента. А развој данашњега шаренила вршио се самостално у сваком дијалекту. Упоредо са заједничком тежњом свих дијалеката да акценат привлаче за један слог ближе почетку — која тежња као да ће временом захватити све говоре — сваки дијалекат развија своје особине, које еве не могу захватити цео српски језик.

Зато у неким Лескиновим законима о српском акденту има изузетака. Кад се сви дијалекатски акценти опишу, њихов ће број бити знатно смањен, и видеће се да је то специјална особина херцеговачког дијалекта.

Али испитивање акцената за онога коме тај акценат није матерњи врло је тешка и пипава ствар. За то треба прикупити не само цео речник тога краја, већ и све облике, у којима се акценат мења. Зато тих радова имамо до сад врло мало, и непотпуних. Међу радовима те врсте ова књига г. М. Решетара заузима прво место. Она стоји одмах иза Вукова Рјечника.

Он је описао три дијалекта: говор католика у Прчању као представника оних бокељских говора који су у свему задржали стару акцентуацију, говор племена Озринића, као представника црногорских говора који су на извесним местима задржали стару акцентуацију, и говор Дубровачки која је нову акцентуацију свуда провео. И то је описано са таком потпуношћу и тако прегледно, да је пред нама целокуна слика све акцентуације тих дијалеката. Из приведеног упоређења с Буковим акцентом јасно се виде специјалне. огобине које су ти дијалекти за себе развили, а и подмлађивања, која су се развила у Byкову акценту.