Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 75

час кад и стара и велика краљица енглеска, такође у дубокој старости, и такође велики, угасио 27 јануара, по новом, у осамдесет седмој години евога живота. Берди је био, у добром емислу те речи, најпопуларнији композитор свога доба; можда не само евога. Његове опере «Набуко» (1842), «Ернани» (1844), «Риголето» (1851). «ТГроваторе» (18.5), «Травигта» (1853), пајзад «Аида» (1871), «Отело» (1881), и «Фалстаф» (18983) — познате су, на далеко и на широко, по целоме свету. Нема земље у којој макар п оргуље нису однеле по коју мелодију из његових опера; а многа међу њима, у његовој отаџбини, постала је народном песмом. Но не само шира публика и обични љубитељи музике, но и строжи оцењивачи, знаоци с великим захтевима, кад год буду хтели бити искрени, сећаће се са захвалношћу уживања које су налазили у Бердијевим композицијама. Истипа је, Берлијеве су композиције. нарочито из прве периоде његове, местимице простачке, · некоректне, без науке, у ритму баналном, валцереком и маршевеком, се оркестарском партијом једва бољом и потпунијом но у валцерима и маршевима. Осим тога, као уопште у талијанској музици, музичка карактеристика призора и личности је слаба или никаква, мотиви су без органске везе међу собом, уз то неразвијени, сведени на сиров, неразрађен израз. Али ове мане својих ранијих партитура (које је, у осталом, наследио. од својих претходника) он је у својим доцнијим радовима, с уметничком савеспошћу и осећањем лостој ним дивљења, све више исправљао, док најзад у <«Апди» у «Отелу», и «Фалстафу», није дао опере у којима су, може се рећи, све пређашње мане замењене врлинама. Ова еволуција једног великог дара, 'ово пењање ка бољем и већем с помоћу студија и непрекидно обнављаних напора, у годинама кад се и мање славни почињу одмарати на својим лаворикама, пије јединствен, али је прередак пример у уметзичкој и књижевиој историји, и једна од великих и поучних црта у великој каријери Бердијевој. За знаоце, међутим. који и у последњим делима Вердијевим проналазе трагове првога Бердија, та последња дела његова, ма како велика, не чине његову праву величину. Што његову величину чини, оно у чему је он био ненадмашан, то је његов моћни музички темперамент, његова силна драматична снага, силна до суровости (Росини га је с тога мало заједљиво називао «музичаром који носи шлем»), она самоникла снага. његова која је, no