Srpski književni glasnik

ГАНИ. 87

рушеном црном косом, прљавом кошуљом, и кратком пескрзаном сукњицом по дну, према казивању говедаревом, као да беше Гила.

Доцније за време распуста између другог и трећег разреда гимназије, кад бејах на сабору код једне оближње цркве, паде ми у очи једна девојка или боље девојчица у свиленом фистану голубије боје са једном дречећом мрљом од груди па на ниже. «То је Гила», рече ми мајка. Загледах је добро. Суво лице опаљено сунцем све до врата, а врат бео, те се познаје, докле је иначе заклања марама радним даном; косу сплела у витице и саставила напред, а са стране близу уха заденула цвет. На ногама јој варошке ципеле. Одвратна и јадна учини ми се појава њена. Нашто то изигравање с варошким оделом и уопште оним што не личи. «Има масу, објасни мајка: она ће свога оца да наследи.»

После сам често слушао младиће из суседних кућа где помињу Гилу. И увек ми је било просто неразумљиво што се њој даје толико важности. Међутим судбина хтеде чак и то, да ме једна жена онде из суседства, неки род Гили, дирне једном приликом за Гилу. Џланух сав од љутине, али насмејано и задовољно лице моје мајке нагна ме да ћутим. «Она је добра девојка,» рече мајка, наднета над својим радом.

О прошлом Ускреу једног дана одох да нахраним свиње, које борављаху у оним шљивацима преко потока, тамо на оној страни где је Гилина кућа. Враћајући се отуда гутем сретох једну девојку повезану белом марамом, развијену, крупну, као угљен црних очију и густих црних обрва. Носи чабар на чабрењаку са Стоиљком, она напред а Стоиљко остраг. «Гила,» помислих у себи. Назвах Бога, а она ме упита: «Шта радиш » и зовну ме но имену. Збуних се, и једва јој на поздрав одговорих, Кад прође поред мене, загледах је још једном: чиста бела кошуља, црно јелече, крупна, развијена, — девојка и по. Одмах све ово саопштих мајци, «To je Puma, pede Mu мајка. Израсла много добра девојка». —