Srpski književni glasnik

| —~

Cenuncku Књижевни Гласник. Ја се повукох даље од Гиле и Милице, премишљајући да ли отац није видео кад сам се. ја с Гилом јурио.

Отац ме љутито позва да му помогнем везивати пожњевено класје, пи стаде викати што већ до сада није пожњевено.

« Шта сте то радили, за Бога, дете! Ја сам мислио да ће то најдаље до ужине бити севршено», рече ми са пуно љутине и прекора.

Ћутах, и не емедох ни да покушам да се правдам.

Мало после дођоше у помоћ и они што су денули. Беху поденули све, само још остало ово што је данас пожњевено. Помогоше пожњети, а онда повезаше и потоварише све. Отац затим оде са дениоцима.

Занет у разговор и шалу с Гилом, не бејах мало пре ни приметио густ, црн облак, што се ваљаше отуда с јужне стране. Сунце се беше изгубило у магли, али се ипак виђаше да ће скоро да зађе. Пуста гола коса што се издигла на истој страни, према облаку, као да се нарочито. испречила. пред облак, п као да га чека. На њој се ништа не види, осим овде онде по које дрво; али и то ишчезава, као губи се. Иза ње нигде ничега, нигде планине, нигде поглед да се заустави, осим на густом, црном облаку. Сама, пуста и гола, стоји она и чека мирна, нема у тами од облака, који се већ наднео над њом.

Петар, не више топал као дотле, већ одједном хладан, подухну јаче: на дрвећу лисје зашушти некако друкчије; захучаше забрани и поче нагло да се емркњава.

Ја, Гила и Милица покупиемо оно ствари у којима ја бејах донео јело за ручак и ужину, па се и ми кретоемо одмах за осталима, Милица као мало заостаде иза мене и Гиле (да ли случајно, или навлаш, не знам), те ја m Гила могасмо се сити наразговарати, а да нас нико не чује. Али, гле чуда, где не умем просто да прозборим пи једне речи; само осећам како ми се ерце узнемирило, као да ме од нечега страх.

Идемо брзо ћутећи. Видим где прегазиемо све већи и већи део пута, и разумем да ћемо напослетку стићи