Srpski književni glasnik

Г ИЛА. 5

и кући, п растати се, или да нас може стићи Милица, те ће ови толико жељени тренуци проћи, а ја нећу стићи ништа да јој кажем... Иђасмо брзо као да од нечега бежасмо.

Мрак се већ беше ухватио, и пут се пред нама распознаваше само по белој прашини која га покриваше и густом, тамном дрвећу с једне и друге стране.

На једном муња силно севну, п. грмљавина затутњи изнад нас. Застадосмо за тренут обоје. Она се приљуби уза ме.

«Је л' те страх“ упитах је.

— Што да ме страх! Ако је рекао ЂБог...», рече; п одвоји се од мене

Пођоемо брже. Ја поново осетих да ћемо стићи кући, а ја јој нећу рећи оно што сам толпко желео да јој кажем.

«Хоћеш бонбоне“ упитах је тек па једном, не знам пи сам којим поводом.

— Дај ми!» рече полако.

Маших се руком у џеп и дадох јој све.

«Је ли 7 рекох најзад, и накашљах се, ма да ми се не кашљаше.

— Штаг

— Где ћеш бити сутраг..» Али не смедох да јој окренем лица и ако беше мрак, већ гледах па сасвим противну страну.

« Што % упита. она.

Учини ми се, по самом топу којим ову реч изговори, као да ми се у душп емеје, као да унапред зна шта ћу да јој кажем, За час се тргох; али што би, би; натраг се пије смело. Учиних се као да итита. нисам приметио.

«Имао бих нешто да ти кажем, рекох и приметих како ми гласе дршће.

— Џа кажи ми сад!

— Не могу сад. Стићи ће нас Милица, а ја имам много да TH казујем. Боље да се нађемо сутра негде на само.

· Ца где хоћеш да се пађемо, дед' кажи!