Srpski književni glasnik

Г ИЉА. 0

Узех торбу и напуних је житом, па одох у горњи шљивар, где ме свиње сачекаше с грохтањем и цичењем. Све беху на окупу и није ми требало вабити их, али ја их ипак вабнух неколико пута, да би Гили јавио да сам ту. Просух жито на неколико места, па онда оставих свиње да једу, а ја се пожурих тамо где сам јој казао да ћу је чекати. Сунце још не беше ухватило маха, те прелазећи преко мокрог корова и остале травуљине исквасих ципеле и панталоне до колена.

Кад се приближих заказаном месту, неки. необичан немир, неки чудан страх, обузе ми душу. Срце ми ударате тако силно у преса да сам лепо чуо како удара. Ишао сам напред, гледајући право тамо где се у локви сабиле врбе. Не могох ништа да видим. Обазрех ce на све стране. Нигде никога. Да већ није дошла, па ме тамо у врбаку чека 7... Обузе ме још већи страх; сад се пода ме чека!.. Дође ми да се вратим натраг, да бежим. Застадох за час. Осећах потребу да се колико било при-

плаших при тој помисли да је она можда већ дошла, и

берем. Стајах неколико тренутака као паралисан, у по доумици та да радим. Онда ме нешто крену напред. 'азумедох да се мора напред. Ја сам је звао, ја сам јој спноћ говорио да дође. И чега да се плашим“...

Стигох већ близу заказаном месту, и још Me могу ништа. да видим. Врбе, њихово грање тако густо, еметају те се ништа не види. Савих на ону стра ту одакле ми се чињаше да ћу моћи са извесне даљине најбоље видети да ли је она ту или пе, и погледах.. Нема. је!.. Да ли је могуће 2... За. час. онај малопрешњи. немир, онај страх као да ме прође, и ја сад почех зепсти да она можда није ни дошла. Убрзах корак, пожурих унутра у врбак, уђох, загледах... Нема. је!...

( неким неодређеним осећањем седох на једну стару оборену. врбу, па стадох посматрати ово мееташце, Хао да је и оно некад било на истој висини на којој п околна земља, али је услед посечепе горе, тамо па коси, некад појурила. вода, и ту као да је започела да се слива, па се