Srpski književni glasnik

ИУ

п ти! да седимо и да се гледамо; да гледам очи твоје, да их гледам, и да умирем — ох, очи моје! зашто не дође 2...

Освртах се непрестанце, и погледах за собом, нећу ли је спазити, све док не спђох 'у низину, одакле је не могох видети више и кад би дошла. Спђох низ јаругу У доњи шљивар опет погнут п пазећи, да ме нико не види.

Кад одох кући Сима већ беше дошао; беше дошао раније од мене, и на питање оца и мајке, где сам ја, саошитио им је да сам отишао од њега чим CMO сиштли на ливаду. Отац ме и не погледа честито, а мајка ме с неком необичном важношћу и озбиљношћу упита тихим гласом где сам био. Збуних се п не умедох ништа одређено да одговорим. Рекох да сам био у доњем шљивару: али одмах разумедох да тиме не могох отклонити никакву сумњу, ни код ње ни код оца, у искреност моју, п уверити их у чистоту поступака мојих. А напослетку све једно! Нека мисли како ко хоће; па чак и отац... Тако ми нешто дође.

Кад ме позваше да вечерам — позва ме Сима одговорих да не могу, п почех се евлачити да легнем. Мајка дојури као без душе. Беше и сувише осетљива према нама — деци својој. Бацаше је у бригу и најмањи поремећај нашега здравља.

«Шта. ти је упита ме уплашено.

— Ништа.

— Па што нећеш да вечерашт

Одговорих да не могу, а она ме навали звати и запиткивати: шта ми је, да ли ме не боли глава, где сам био данас, да ли се нисам с ким свадио, да нисам љут што, и како то да не могу да вечерам и да лежем без вечере Одговорих јој у кратко пи љутито да нисам гладан, п замолих је да ме остави. Она уздахну п оде забринута...

Целе ноћи не тренух правим сном. Био сам целе поћи као у неком заносу, као у некој грозници, Све неки тешки. сенови, нека управо привиђења, тако да се непрестано трзах, и гласно узвикивах. Сви ти снови врзоше се