Srpski književni glasnik

4 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

ме сан. Сањах Гилину кућу и око ње гомилу калуђера са огромним читама на глави, околили је, па јој се примичу све ближе п ближе. На једном испаде однекуд неки страшан Циганин са ужасно великом мечком о ланцу и стаде лупати. једном маљицом у бубњић, који: ношаше напред на прсима. Онда лупи јако, а калуђери поплашено појуршие на једну страну, и збише се у гомилу. Поплаших се и ја, по разбудих. :

Скочих на ноге пи рекох Сими, да ћу да идем кући. Он ме стаде заустављати, али ја не хтедох остати, већ одох. Али не одох право кући, већ ударих једним потоком, коме је глава тамо испод куће наше. Учиних тако због тога да не бих морао да прођем поред куће, те да ме отац п мајка виде.

Дечепах ce omera шљивара, па онда све погнут, полако уз јаругу (да ме нико не спази), док се не дохватих горњега шљивара, и не стигох до онога места — где бејах с Гилом уговорио састанак.

И опет онај немир, опет опрезно обилажење ORO тога места, и опет — нема. је.. «Доћи ће, мишљах у себи, доћи ће!» па је чеках ту, на том месту; чеках је све док сунце He Babe. A кад сунце зађе, болан, кренух се кући. Беше ми тешко растати се с тим местом; беше ми тешко отићи, а не дочекати је, не састати се с њом. Целог дана варала ме је нада. Сваког тренутка очекивао сам је пун грозничавог нестрпљења, тврдо убеђен да ће доћи; очекивао сам је целог дана, а она не дође. ПЏрође дан, зађе сунце, зађе нада моја, и туга ми паде на ерце, и заболе ме душа да сам јаукнути хтео! Где. је 7... Зашто не дође 72...

Jao Puno, Jao сунце моје! зашто тако грозничаво ми прошапуташе усне, и неки тужан. осећај устрепери ми у души, осећај, који ми натера сузе на Oum; осетих се сам на свету, сам са јадима својим, и би ми жао сама себе. «Ти ми реч даде, реч твоју, реч слатку, наставих полугласно нарицати, да ћеш доћи! Под густим врбама –- где нас нико видети не може да седимо ја