Srpski književni glasnik

Књижевни ПрЕГЛЕД. 459

„Ракић је имао ове декорације:

1. Таковски крет ТУ реда;

2. Таковеки крет Ш реда;

3. Сребрну медаљу“ и т. д. свих девет декорација. Или н. п. у биограФији генерала Ђурића :

„Каплар је постао 22 дек. 1856.

Поднаредник 16. новем. 1857.

Наредник 5. новем. 1859.

Потпоручик 9. августа 1860“ и т. д. цела 40 страна. Ову 40 страну треба заиста свако коме ова књига дође до руке куриозума ради да погледа.

Има у овој књизи много чудних израза којих иначе нећете нигде наћи. "Тако н. п. за Владу Јовановића каже Милићевић, да је „певао даровито“, за Милана Јовановића, да је био „поуздан естетичар“, за Лазу Лазаревића, да је „у описивању често лапидаран“, за Мунчића, да је своје имање оставио „на добротворне намере“, за Јевту Павловића ла се „последњих десетак година готово сасвим био иставио из радње; живео је као трговачки. пенсионар“ и т. д.

Често Милићевић онде, где би ма који од нас, који не знамо српски језик, употребио врло обичан израз, употребљава неке чудне изразе, којих се осим њега нико не би сетио. Тако н. п. за Јашу Игњатовића каже, да је „он умро али његове Фотографије сувременика живе и данас, и живеће дуго“; Вл. Карићу чини помен што „и својим не великим благом умеде тако мудро и илодородно уиравити“; Лешјанину кличе на крају: „Нека му је лака мајка земља ; он је њу лепо послужио“; за Ристића каже да је био „пуне косе и браде, које су му обе остале до емрти верне.“ Особито је Милићевић разнолик у конетатовању смрти; тамо где бисмо ми просто казали „умро је“, Милићевић воли да то опише. Тако за Милана Јовановића каже, да је био проФесор у Војној Академији „до смрти, која га снађе, са свим на пречац, ноћу...“ и т. д.; за Љубу Ненадовића каже да је пао у агонију и да се „није освестио ни до саме смрти која га угаси у 11 сати и 55 минута...“ и т. д.; за Фили-