Srpski književni glasnik

460 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

позића, да је „живео у Загребу све до часа умрлога, који му куцну 28 октобра 1895 по новом...“ и т. д.

Чудна је кадикад логика у њега. Тако за Јована Boшковића. каже, да је „држан за доброга зналца ерпекога. језика, што је списима својима и посведочавао. Уз то је имао веома читак и леп рукопис.“ Често употребљава речи у рђавом значењу; за једног лекара каже, да су га „до вечне куће...... испратили...... његови клијенти и поштоваоци“ (етр. 81.), а за Сретена Поповића, да је „од њега дефиниција: где је слава, ту је Србин.“

Има и наивних опазака и реФлексија. За Блазнавца н. п. прича Милићевић, да је у Блазнави „научио и бојаџиски занат. Ту ће бити зачетак његовој вољи за природне науке“; за Војислава прича да је „напустио даље школовање него је живећи вољно, певао што му је када задахнуће казивало“; за владику Јеронима, да је „као велики родољуб, жудео да Срби што пре усвоје све напретке данашње просвете и цивилизације“, а за Љубу Ненадовића, да „се са својим пријатељима и познаницима....... разговарао само кроза своје песме, кроза своје књиге“.

Него нису то још све мане ове књиге; у њој је још пуно недостатака и погрешака, које не би смео учинити ерпеки књижевник и Академик. За скупљене Списе Јована Бошковића каже Милићевић да су штампани „у 8 свезака“, а за Дучићева дела каже: „Лислим да их је изишло 9 књига.“ Зар сме тако писати друг Дучићеви Бошковићев у Академији“ За Пају Путника пише: „Кажу да је оставио доста својих бележака у рукопису, а нешто је од тога и штампано у неким књижевним. листовима.“ Код Иве Стојановића није напоменуо, да је написао Историју Дубровачке Књижевности, а код Шапчанина, пошто је набројао нека дела његова, каже: „Биће још који његов састав, али се за сад ово имало ири руци.“ Тако се још данас у Београду може да пише, и тако може да пише Академик !

По себи се разуме, да се Милићевић и у овој својој књизи послужио методом претакања, како га је згодно назвао