Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 463

разлога. Пре свега, у једном демократском друштву са тежњама за једнакошћу, као што их сва демократска друштва имају, наследна је монархија анахронизам. Данашња демократска друштва, у начелу бар, не трпе да неко самим Фактом рођења добива политичка права и власт, а то је баш случај код наследне монархије, бар у колико се монарха тиче. Осем тога, демократска друштва постепено усвајају и Фатално морају усвајати идеју чистога суверенства народнога. А идеја народнога суверенства, ма колико се натезало и ма како се ингениозни покушаји правили, није могућно довести у склад са идејом наследне монархије. Када свака власт потиче од народа, онда је немогућно признати сам Факт рођења као извор власти. Монархија и демократија јесу дакле установе које се бар у крајњим логичним последицама својим искључују.

Али од идеје до извршења још је далеко и сасвим је природно да ова последица теорије народнога суверенства није одмах и свуда у практици изведена. У толико пре што је и самој теорији требало времена да се пречисти и разради. Практични државници могу одеудно пристајати уз најчистије тежње демократије па ипак за то бити у датом времену убеђени монархисти. Крупне тежње демократије да друштво заснује на једнакости а управу на слободи, не могу преко ноћ бити остварене у друштвима која су вековима живела под режимом привилегија и у којима раније није било слободе. За rake ce ревзорме морају припремати прелази. С тога је у земљама у којима се монархија затекла, она не само могла него и требало да постоји баш и после појаве и делимичне примене теорије о народном суверенству.

Али чудном иронијом судбине, они који су у Француској, макар и нехотице, најактивније радили на том да се процес демократске еволуције ка републици што пре изврши, били су баш сами краљеви бурбонске и орлеанске династије. Почињући од Луја ХУТ, па све до гроФа од Шамбора, и садањега претендента, ни један од представника монархије није умео да се у новом стању демократских