Srpski književni glasnik

470 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

почем се скоро опипљиво види да је пре избора није прочитала, кад није имала књиге за превод.

Остављајући најзад то на страну, ја налазим да овај избор није особито срећан. Пре свега наше позориште имало је већ једну оперету тог жанра: догађај у Јапану и музика једног Енглеза „Микадо“. (Узгред буди речено, исто тако „костимеку“). Друго, „Гејша“ не заузима тако место међу оперетама да се искључиво натурала једном театру, који једва броји четири пет оперета у свом репертоару. Ако се хоће оперета, онда ваља узимати оно што је у тој врсти најбоље, а не што је најновије и у моди. Има читава поворка одличних ствари у том делу музичке продукције, које морају имати првенство у нашем позоришту, па тек кад се то исцрпе, може се помишљати на лакшу робу и на „костимске“ ствари, које, уз то, на нашој еиромашној и примитивној бини никако не могу бити онако шарене и пријатне за око као у богатом свету. Осим тога, како код нас данас стоје ствари у музици — а друкчије M He могу стојати — ваљало би се усиљавати и пошто по то давати било на пример „Кармен“, било „Трубадура“, било „Лиду“, било „Миреј“ од Гуно-а — једну од у нас више мање могућих опера. Тиме би се учинила најозбиљнија услуга развитку музичког образовања нашег, и створио подетрек за самостална музичка дела. Овако је то било у евих народа у почетку, а овако је било и у нае се драмом. И као што за драму треба бирати што значајније што трајније узоре, тако и у музици не смемо пренебрегавати ово начело. Ако се међутим неће или мисли да се не може дати Бизе, Верди или Гуно, онда је било умесније још се држати чувених имена ОФенбаха, Штрауса, Лекока, Планкета и других, него се повести за дневном продукцијом великих светских позорница. У нашим приликама још ће за дуго Народно Позориште имати главну улогу у музичком васпитању, и е тога ћу се ја нарочито вратити, при прегледу целокупног рада у овој сезони, на оно што је у том времену за музику учињено,

7