Srpski književni glasnik

ПозоРишНИ ПРЕГЛЕД. 471

Од мене се неће ваљада тражити да причам садржај „Гејше“. Он је толико бесмислен да готово и не постоји, као у осталом у свима оваквим „костимеким“ стварима. Беемисленији је и од оног у „Микаду“, и што је главније ни музика Сиднејева нема оне оригиналности и снаге коју има Суливанова. „Микадо“ се већ поодавно пева широм целог света, и певаће се без сумње још много дуже него „Гејша“ која је куд и камо млађа по постанку. Ипак остаје музика. Сиднејева (он се зове Џонс, а не Џон као што пише на плакатима, у којима се и иначе греши чак и о ерпски правопис) врло пријатна и грациозна, и њој се једино има захвалити што емо издржали ону прозу, која је у нашем преводу, шта ли је, не само простачка него и неприетојна. Ја не разумем, како су се онако неуљудне етвари могле пустити. Зар нико у управи не зна да драж не лежи никад у томе што ће се сурово рећи оно што се не семе рећи, него у овлашном, духовитом мигу. Управа, односно онај који је ту прозу начинио, чак се користио љигавом темом ове оперете и допустио себи тако јасне алузије, да смо заборавили да седимо у Народном Позоришту. Можете мислити шта смо еве морали чути, кад ја тек на друго место мећем замерку за у опште ординиран тон конверзације и за. сасвим простачке досетке.

У преводу сегихова и у потписивању нашег текста под музику г. Брзак је сачувао тачност акцента са доста среће.

Певало се и играло се одлично, као и увек у евима оперетама које имамо. Кор је врло добар. Пратња оркестра била је дискретнија него што смо се навикли на нашим оперетским представама. „Гејша“ нам је открила да у наших глумаца лежи дар и за балет. Сироти људи, шта још неће бити од њих! Публици се, изгледа, то играње још понајвише допало, што може да наведе на озбиљна размишљања. о народној драми и о малој субвенцији државној.

За ову оперету прављена је таква каФеџијска реклама, да је не може оправдати ни празна каса позоришна. Она худи достојанству Народног Позоришта исто онолико колико и гадна проза у „Гејши“, што сам поменуо. Цене