Srpski književni glasnik

472 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

су биле повишене, што значи да има уметности коју продају скупље и коју продају јевтиније. Ја сам севакад био противан, да се једном утврђене цене, које је одобрила надзорна власт а публика примила, мењају по ћеФу. И до сад је било код нае оперета, које су се целокупне давале, али се цене нису повишавале, и ако су прављене и нове декорације и ново одело кројено. То баш и јесте оно старо зло. Нека нам управа каже, на пример, колико је потрошила на Војислављево Вече, а колико на „Гејшгу 27“

ДРАГОМИР М. ЈАНКОВИЋ.

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД.

ОД СТАРЕ УМЕТНОСТИ КА „СЕЦЕСИЈИ“.

Све што дуго траје, а што је човек створио, постаје с временом једнолико и непотпуно, те се попуњује, дотерује, измењује. Не мења се природа и промена у природи. Кад би уметници погодили оно што најбоље одговара природи, кад би умели тачно репродуковати природу, онда би им на сваки начин, у погодним приликама, дела њихова вечно остала и никад не би постала једнолика и“ несавршена; и онда за цело не би било трзавица у уметности, које се називају правци и школе; не би било измена и допуна, јер би се дела таких · савршених уметника допала свима временима и свима нараштајима. Али ми рачунамо са pe алношћу, у којој су нам то само идеали; код нашег човека може бити говора само о приближавању и удаљавању од тих идеала, те би мерило за уметнике било: Који се ближе примакао природи, трајао је и трајаће дуже од осталих, тај је бољи.

Да поновимо у кратко; најпростија је и најјаснија теорија уметности: уметник треба да се што више држи природе. Те су се теорије прави уметници — неки свесно, а неки несвесно, својим радовима — од вајкада држали и данас је се држе. Примена те теорије није тако проста;