Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 87

Дотрча кући.

Рупи на врата, обори кабао се водом, и викну жену.

— Газда Томо ми је обећ'о Маркову земљу! — дрекну. — Сад више не брижи! Сад ћемо имати свега и свачега.

И, од радости, шчепа пуну боцу ракије, па натегну...

СВЕТ. ЋОРОВИЋ.

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. (8).

Она утече, постиђена и срећна што је била дошла. Само се невиност може одважити на такву смелост. Кад је обавештена, врлина рачуна исто тако као и порок. Евгекоја није дрхтала док је била крај свога рођака, једва се могаше држати на ногама кад је дошла у своју собу. Њеном безазленом животу би крај наједанпут; она стаде расуђивати, стаде себи пребацивати: „Шта ће он миелити о мени“ Мислиће да га волим“. То је управо оно што је највише желела да он мисли. Искрена љубав предосећа и зна да љубав изазива љубав. Какав догађај за ову усамљену девојку, што је овако крадом ушла у собу једнога младог човека! Зар нема мисли, поступака, који су, у љубави, за извесне душе, готово равни веридби 7

После једнога сахата, она уђе у собу своје матере, коју обуче по своме обичају. Затим заједно седоше на своја места крај прозора, очекујући Грандеа са оном зебњом која леди срце или га загрева, стеже или шири, како код кога, када се стрепи од каквог напада, какве казне; осећај тако природан, у осталом, да га домаће животиње засведочавају својом дреком и при најмањем болу кад их казните, оне које ћуте када се повреде из непажње. Гранде сиђе, али расејано рече жени неколико речи, пољуби Евгенију, и седе за сто, као да је заборавио на своје јучерашње претње.

— Шта је се мојим синовцем Не виђа се, као и да није овде.

— Спава, господине, одговори Нанона.