Srpski književni glasnik

86 Српски Књижевни ГЛлАСНИК.

ја нећу да ми земља лежи џаба. Хоћу да ми баци иптерез. Трговац треба да рачуна интерез. С тога ћу му дигнути ђецу из куће, па нека траже друго мјесто...

Петар застаде. Погледа Томи у очи и некако загушено изговори:

— Греота ти је.

Томо се засмија.

— Није греота, рече. — Побринуће се и за њих неко к'о за ове тичице божје. А ја нећу да сам штетан. Опет ти велим: хоћу ја интерез.

Петар само слегну рамепима. А "Томо му се унесе у лице:

— А ти си ваљан чојек. И ја бих да ти узмеш земљу. Рад сам, да и ти своју кућу напуниш, и своју ђецу лакше љебом да захраниш. А можеш свега имати, ако узмеш земљу.

Петар зину. Учини му се да није добро чуо. Зар он да дође на Маркову земљу“ А Маркова земља најбоља у селу !

Он погледа у газда Тому, као да би да се увери: говори ли истину7 А Томо се само осмејкује и клима главом према њему. Петру се допаде то климање. Допаде му се читав газда Томо. и пиекутљиви глас његов. Он му се загледа још једном у очи и принесе му се сасвим близу.

— Ја хоћу, изговори некако убрзано.

Томо поцрвени од радости.

— А погодићемо се лако. Само ти препртљај, кад дигнем Маркову ђецу, рече.

— Хоћу.

И Петрово лице поче се ведрити. Онога плачевнога израза сасвим нестаде са лица. А око лица заигра му осмејак. Он хтједе да загрли газда Тому и да му захвали. Ипак се савлада. Само, мислећи зар да га први пут газда Томо није добро чуо, гласно дрекну :

— Хоћу!

Па хитно пође. Потрча исто онако као што је јутрос трчао кад су га обавијестили о Марковој смрти. А око себе нити кога види, нити чује.