Srpski književni glasnik
ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 91
положају у коме је био, нашао само срца равнодушна или хладна. Евгенија му се указа у свом сјају своје нарочите лепоте, и он се од тога тренутка поче дивити безазлености њенога опхођења, које је дан пре исмевао. И кад Евгенија узе из Нанониних руку порцелански ибрик пун каве да послужи њоме евога рођака, потпуно безазлена, погледавши га благо, очи овога Парижапина напунише се сузама, и он је узе за руку и пољуби.
— Но, шта вам је сад опет 7 упита она.
— Ох! ово су сузе захвалности, одговори Шарл.
Евгепија се нагло окрете камину да узме свећњаке.
— Нанона, носите ово, рече она.
Кад је поново погледала свога рођака, била је истина још црвена, али бар јој је поглед могао лагати и прикрити превелику радост која јој је испуњавала срце; но њихове очи изражавале су један исти осећај, као што су се њихове душе стапале у исту мисао: будућност је била њихова.
Ово тихо узбуђење било је по Шарла, у његовом огромном болу, у толико пријатније у колико му се мање надао.
Лупа звекира позва обе жене на њихова места. За срећу, могле су сићи низ степенице довољно брзо да буду за радом кад је Гранде ушао; да се срео се њима под еводом, то би било довољно да побуди у њему сумњу. По доручку, који је Гранде свршио се ногу, чувар, коме обећана накнада не беше још дата, дође из ФроаФона, одакле беше донео једнога зеца, неколико јаребица убијених у пољу, јегуље, и две штуке које су послали воденичари.
— А! а! гле ти Корнуљеа, тај дође баш кад треба. — А је ли то добро за јело 7
— Јесте, драги и добри господине, уловљено је пре два дана.
— Дед, Нанона, дижи се! рече Гранде. Носи ово, то ће бити вечера; хоћу да почастим Кришовљеве.
Нанона разрогачи очи и погледа по свима.
— А где ми је, рече, сланина и зачин 7