Srpski književni glasnik

92 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Жено, рече Гранде, подај Нанони шест динара, и подсети ме да донесем из подрума добра вина.

— Дакле, господине Гранде, настави чувар, који беше спремио беседу да би се једанпут решило питање о његовој плати, господине Гранде...

— Остави, остави, рече Гранде; знам шта хоћеш; ти си добар човек: видећемо то сутра, данас сам у великом послу. — Жено, подај му пет динара, рече он госпођи Гранде.

И побеже. Јадна жена беше пресрећна што је купила мир за једанаест динара. Она је знала да ће Гранде бити петнаест дана добре воље, пошто јој је на овај начин, мало по мало, одузео сав новац који беше дао.

— На, Корнуље, рече она спуштајући му у руку десет дипара; једнога дана наградићемо те за твоје услуге.

Корнуље не рече ништа и оде.

— Госпођо, рече Нанона, која беше повезала главу црном марамом и узела своју котарицу, треба ми само три динара, задржите остало. Биће ми то доста.

— Спреми добру вечеру, Нанона, биће за вечером и мој рођак, рече Евгенија.

— Заиста, ово нису чиста, посла, рече госпођа Гранде. Ово је трећи пут, од како смо се узели, како твој отац даје вечеру.

Око четири сахата, у тренутку када Евгенија и њена мати беху већ поставиле за шест особа, и када домаћин беше изнео из подрума неколико боца оног извреног вина које паланчани се љубављу чувају, Шарл уђе у дворницу. Беше блед. У његовим покретима, његовом држању, његовим погледима и звуку његова гласа огледала се туга пуна отмености. Он се није претварао да тужи, него је доиста осећао бол, и вео којим је патња покрила његове црте, давао му је онај занимљиви изглед који се толико допада женама. Евгенија га је услед тога волела много више. А можда га је и његова несрећа приближила њој. Шарл не беше више онај богати и лепи младић, на висини која је за њу била неприступна, него сродник који је пао у ужаену

ЊЕ 2 и ДЕА А AL. oda A A AA.