Srpski književni glasnik
ЗАШТО...
К'о побожни Браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије,
И свештени пеп'о ветар не раздува —
Музо, зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојника мили 2 Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала и ја да сам плак'о:
Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јављала се тајно!
Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се — к'о звезда небеска Бачена у свемир што самотна блеска Док светова крај ње блуде мириаде...
И мора светлости сјају и трепере, Векови протеку кроз пространства сјајна Ал' њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сљере!..
И зашто не оста твоја књига мала
К'о гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскврнила није
Ни безбожна грдња ни бестидна хвала 7!
И ценећ' значење својих светих мука Без лире, без гласа, исповести твоје Зашто ниси ерце прогутала своје К'о БелероФон, гордо, без јаука !7 Ј. ДУЧИЋ.