Srpski književni glasnik

ЗАШТО...

К'о побожни Браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије,

И свештени пеп'о ветар не раздува —

Музо, зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојника мили 2 Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала и ја да сам плак'о:

Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јављала се тајно!

Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се — к'о звезда небеска Бачена у свемир што самотна блеска Док светова крај ње блуде мириаде...

И мора светлости сјају и трепере, Векови протеку кроз пространства сјајна Ал' њен бол и живот остали су тајна

За бескрајни простор и вечите сљере!..

И зашто не оста твоја књига мала

К'о гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскврнила није

Ни безбожна грдња ни бестидна хвала 7!

И ценећ' значење својих светих мука Без лире, без гласа, исповести твоје Зашто ниси ерце прогутала своје К'о БелероФон, гордо, без јаука !7 Ј. ДУЧИЋ.