Srpski književni glasnik

МАКАР ЧУДРА. i (2).

„Једанпут се бејасмо иекупили еви, и тако разговарамо о пословима. Обузе нае сета, те ће Данило замолити Лојка: „Певни, Зобаре, песму, развесели душу!“ Он погледа Раду, која је лежала близу њега наузначице и гледала у небо, па удари по жицама. 'ћемане проговори баш као да је одиста било девојачко срце! Зобар запева:

Преи су ми ватра жива Степа је широка, : Коњиц ми је холуј прави А мишица. јака!

„Рада се осврте и придигнув се мало, засмеја се у очи певачу. Лојко плану као зора:

А шта мислиш, верни друже, Хоћемо ли на пут7 Степа маглом увијена, Тамо зора чека. Срести данак похитајмо, , “у _ . Вин" се, друже, горе; Пази, месец не закачи Гривом исплетеном.

„Ако је песма, баш је песма. Тако данас нико не пева! А Рада, као да воду кроза зубе цеди, лупи:

„— Немој баш тако високо, можеш се лако отиснути, ua бућнути носом посред баре и бркове укаљати, пази!.. Лојко је крвнички погледа, но ништа не рече; отрпе момче и настави:

Данак ту нас на спавању Не семе застанути,

Јер обадва, верни коњу, Стид ће пас изести !

аи ei.

! |