Srpski književni glasnik

>

МАКАР ЧУДРА. 103

„— То је песма! рече Данило; овакве у животу нисам чуо. Да Бог да сатана од мене лулу градио, ако лажем!... Стари Нур и брцима стриже и раменима мрда; свима нам је на срце пала Зобарева махнита песма. Једино се Ради она не допаде.

„— Таман тако исто једанпут је комарац зујао ругајући се кликтању орлову, рече она и као да нас хладном водом посу.

„— Да се ниси, Радо, бича ужелела7 појми се к њој Данило, а Зобар лупи капом о земљу и, као земља прн, проговори :

„— Стани, Данило! Ватрену коњу треба челична узда! Удај за ме твоју кћер.

„— Таман, погоди! осмехну се Данило; узми је ако можеш и ако хоћеш!

„— Добро! рече Лојко, па се обрте Ради: — Е, девојко, чуј ме мало и не поноси се! Много сам ја таквих видео, много! Али ни једна ме није у срце текнула као ти. Ех, Радо, срце си ми ишчупала! Па шта“ Што мора бити, мора... Ах! нема таквог коња на којем би човек могао од самога себе побећи!... Пред Богом, својом чашћу, твојим оцем и свима овим људима, узимам те за жену. Но пази, не противи се мојој вољи, јер ја сам слободан човек и хоћу да живим по својој вољи!.. Рекавши то, примаче јој се стиснутих зуба и зажагрених очију. Ми гледамо, он јој пружа руку, и мислимо: таман Рада заузда дивљега коња! Кад наједанпут, оп размахну рукама, прући се на леђа и груну затиоком о земљу!...

„Шта то сад би Просто као да га је пушчано црно у срце згодило. Кад оно шта је: Рада замахнула и обмотала му бич око ногу, па кад је повукла, Лојко се претурио.

„И опет, она лежи као да није ништа ни било, не миче се, ћути, и само се емешка. Гледамо шта ће сад бити, но Лојко сео на земљу и стегао главу рукама као да се боји да му не прене. После се диже и оде у степу не погледав никога. Нур ми шану: „Мотри на њега!“ И ја пођох вуљати се за Зобарем по мраку. Тако, соколе!“