Srpski književni glasnik

Макар истресе пепео из луле и узе да је наново пуни. Ја се увих побоље кабаницом, и лежећи посматрах његово старо лице, поцрнело од сунца и ветра. Он је мрко п строго климао главом и нешто у себи шаптао; густи брци мрдали су, а ветар му дизао косу. Личио је на стари храст, опаљен муњом, но још снажан, јак и поносит својом снагом. Море је, као и пре, шапутало с обалом, а ветар разносио шапат по степи. Нонка је престала певати, а екркнути на небу облаци чинили су јесењу ноћ још мрачнијом и страшнијом. Макар настављаше : ;

„Лојко иде ногу пред ногу оборене главе и оклембешених руку, које климатају као бичеви. Кад стиже на обрежак крај потока, седе и јекну. Ама тако јекну да ми крв обли срце од жалости; но опет му се не примакох. У тузи не вреде речи, је ли истина Тако! Седи један сат, седи други сат, седи трећи ет, и не миче се.

„А ја мало подаље лежим. Ноћ је ведра. Месец сву степу обасјао сребрастом еветлошћу, те се види надалеко.

„Гледам и видим: од черга жури се Рада.

„Обрадовах се. То вреди, помиелих; јунак је девојка Рада! Она му приђе, а он је и не опази. Метну му руку на раме. Лојко уздрхта, рашири руке и истури главу, па скочи и дочепа нож! Јаој, заклаће девојку, то видим, и хтедох, пошто викнем черге, прискочити им, кад чух:

„— Бацај! Главу ћу ти раздробити!...

„Гледам, а Рада наперила пиштољ право у чело Зобару. Права сатана девојка. Мислим, сад су обоје подједнаки у снази, и чекам шта ће даље бити.

„— Слушај!.. Рада задену пиштољ за појас и проговори Зобару... Нисам дошла да те убијем, већ да се миримо; баци нож!... Он баци и мрко јој гледа у очи. Лепо је то било, брате! Стоје два људска створа, оба лепа и одважна, а овамо се гледају као зверови. Гледа их месец, гледам их и ја.

„— Чуј ме, Лојко; ја те волим! проговара Рада. Он само слеже раменима као да су му везане и руке и ноге.

—_

| |