Srpski književni glasnik

МАКАР ЧУдДрА. 105

„— Ја сам виђала момака, но ти си и јуначнији и лепши од њих, и душом и лицем. Сваки би бркове обријао, само кад бих му намигнула; сви би клекнули преда ме, само кад бих хтела. Но која вајдаг Они ни иначе нису храбри, а ја бих их начинила да буду жене. Мало је остало на свету Цигана, мало, Лојко. Никад никога нисам волела, а тебе волим, Лојко... Но ја још волим и слободу. Слобода је, Лојко, мени милија но еам ти. Па ипак без тебе ја нећу живети, као ни ти без мене. Дакле, ја хоћу да будеш мој и душом и телом, јеси ли чуо“...

Он се осмехну:

„— Чујем! Срцу је драго слушати твој говор! Говори још.

„— А ево шта још, Лојко: све једно, ма како ти врдао, ја ћу те савладати, бићеш мој. Зато не губи узалуд време — тебе чекају моји пољупци и миловање.. силно ћу те љубити, Лојко! Од мог пољупца заборавићеш на своју одважност... и живе песме твоје, које тако веселе Цигане, неће више чути степа; ти ћеш певати само песме љубави, нежне песме мени, твојој Ради... Дакле, не губи узалуд време; ја рекох, и ти ми се сутра имаш покорити као старијем другу јунаку. Поклонићеш ми се пред свима до црне земље, пољубити ми десну руку, и тада ћу ти бити жена.

„Видиш шта се прохтело Ђђавољој девојци! То се никад није чуло; тако је, причају старци, некад било код Црногораца, ама код Цигана, никад! Побратимство се девојком! Деде измисли, соколе, што емешније7 Читаву годину можеш мислити, па не измиелити!

„Одекочи Лојко у страну и рикну као рањен у срце. Рада уздркта, ама се не издаде.

„— Е до виђења, до у јутру, а сутра ћеш урадити онако како сам ти рекла. Јеси ли чуо, Лојко!

„— Чух!.. Урадићу, — јекну Зобар и пружи јој руке. · Она га и не погледа, а он се заљуља као преломљено дрво, и тресну о земљу плачући и смејући се.

„Тако га беше обезнанила проклета Рада, да га једва повратих.