Srpski književni glasnik

106 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

„Каквом ли то ђаволу треба, и зашто, да људи тугу тугују“ Ко је тај што воли слушати како јечи и пуца од туге људско срце“ Сад му мисли ти!..

„Вратим се под черге и испричам све старцима. Размислимо и решисмо да очекнемо и видимо шта ће из тога испасти. А би ево шта. Кад се у вече искулисмо сви око ватре, дође Лојко. Беше збуњен и еграшно појђао у лицу за једну ноћ; очи му упале и земљи оборене. Не подижући их проговори нам: :

„— Кво шта је, другови: завиривах ноћас у ерце и не нађох више у њему места старом слободном животу. 'Гамо само Рада живи и више нема ништа! Ево, она се, Рада, смеши као царица! Она своју слободу воли више но мене, а ја њу више но слободу, и зато сам се решио да паднем пред њу на колена, као што је тражила, те да еви видите да је њена лепота победила одважнога „Лојка Зобара, који се пре играо с девојкама као соко се јаребицама. Пошто ово учиним она ће постати моја жена, грлити ме и миловати тако да ми неће пасти на памет ни елобода ни да вам песме певам. Је ли тако, Радо... Он диже главу и суморно погледа Раду, а она ћутке и заповеднички климну главом, показав му руком да клекне пред њу. Ми само бленемо и ништа не разумемо. Чак смо желели да се кудгод еклонимо, само да не видимо како ће Лојко Зобар пасти на колена пред девојку, ма та девојка била и сама Рада. Срамота нас је била од нечега, било нам је и тешко и жао.

„— Но! викну Рада Зобару.

„— Е—е, не жури, биће; још ће ти се и досадити, — засмеја. се Лојко. Као да челик звекну, тако се заемеја.

„— Дакле, ето шта је, другови! Шта сад требаг Ништа

JO да иробам да ли је збиља у моје Раде срце тако тврдо, као што ми се учинило. Опростите ми, браћо; да иробам! „И пре но што нам дође у памет шта Зобар намерава, Рада већ лежаше на земљи е кривим Зобаревим ножем у грудима, забоденим до саме дршке. Скамениемо се. „А Рада ишчупа нож, врљакну га од себе, затиште рану црним витицама и, смејући се, каза јасно и разговетно:

fre ikona

— |