Srpski književni glasnik

116 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

ових негативних доказа има и других, који говоре у корист некадашњега јединства. На пр. неки појави ерпекога акцента, полугласника заједнички су и једноме и другом дијалекту, а одликују се од сличних појава других словенских језика, тако да су и они могли бити производ заједничкога живота. Значи дакле, да се заједничко-ерпски језик (т. ј. српско-хрватски) пре или после доласка Срба и Хрвата на Балкан — овде је за нас то споредно — развио у своја два основна дијалекта: чакавски и штокавски, који су се доцније, у току времена, даље самостално развијали, разбијајући се на ситније дијалекте. Ти су дијалекти данас за нас од врло великога значаја: само се њиховим поређењем може одредити, шта је у њима ново, локално, а шта се у њима задржало из основнога дијалекта. Из овога се види, да су дијалекти наши, па ма како они нови били, у исто време и најстарији споменици наши, јер се њиховим поређењем упознајемо са најстаријим епохама нашега језика, много пре писаних споменика. Овај велики значај народних дијалеката данашња је наука правилно оценила; стога се и прегло, да се они свугде свестрано испитају.

По положају своме између ова два дијалекта находи се Дубровник, о чији се језик и народност отимају и Срби и Хрвати, али врло неједнако раде на објављивању сведочанстава о старој култури некадашње Рагузе. Много се

из тога што ниједан еловенски језик није задржао неизмењено то dj, а тако исто из Факта, да је еугласник у заједничко-селовенскоме језику био увек умекшан пред потоњим ј.

Да су пак ђЂ и ј такви звуци, да се могао један из другога развијати, види се из других језика, где овога има. Напр. у талијанскоме: прелази ј (исп. ТЛе7, Gramm. der roman. Lpr. I 351) num обрнуто у новогрчкоме јез. где г испада испред палаталних вокала (где је оно и само било умекшано, дакле г које је врло блиско срп. b) зато што је испред њих прелазило у епирантеко ј (пепор. Dye/eh-a Untersuechungen zur Geschichte der griechisehen Sprache, Leipzig 1898, стр. 86—88. "Tumb-a Handbuch der ncugr. Volksprache SS 11,22.). Ово би се могло још и много лакше доказати на основу њихова Физиолошкога момента, али ја се на њему нећу овде задржавати.

5 Акценат дуги. слаби“ заједничко-славенског језика (на пр. у крчва меп. корбва руск словен. кутаеа) скраћен је п у чакавеким и штокавеким дијалектима у (јаки) кратки. Полугласници су се изједначили и

као такви чували бар у прво време живота наших основних дијалеката.