Srpski književni glasnik

126 Српски Књижевни ГлАСНИК.

мисли ли он на неко словенско племе „Србе“ на северу у Галицији или Русији (Лужички Срби, пошто су далеко на западу, искључени су из комбинације) или мисли баш на нас јужњаке. Дко нагађамо по томе, што је он познавао византијску царевину, можда баш мисли на нас. Што он Србе меће уз описивање Руса, топограФски погрешно, јер тада Срби у велико становаху на Балканском Полуострву, ваљда долази отуда што он зна, а то се у тексту види, да су оба народа словенска. У том помену он изрично за „Србе“ вели да се и они спаљују, кад им умре владар или какав поглавица." Овде ваља, бар према Ибн-Фадланову опису руског погреба, разумети, да се само неки људи, стражари или слуге, из владалачке или властеоске сталне пратње, жртвују за господара, а не народ гомилама, јер да је тако што било не би он пропустио а да не наведе.“

Ахилес (по 23. књизи Илијаде) жртвовао је сени Патрокловој коње, псе и 12 младих 'Гројанаца, које је за ову свечаност сам заробио, а на његову сопственом гробу после је Поликсена жртвована. За Цезарева времена код Гала, кад би умро неки велики господар, онда би е њим спалили послугу, која му је била најмилија, а еродници би сами ускакали у разбукталу ватру, где су брзо емрт налазили — све у жељи да се се покојником брзо састану.

Стари Скити су ужасне жртве приносили упокојеном краљу. Давили су многе слуге, једну од милосница, коње итд.; кад се даје година поново би по DO елугу удавили, а толико и најлепших коња убили.

Гедимин, велики кнез литавски, год. 1341 био је на овај начин погребен: Од јеловине наслагали су ломачу и

18 Papgamsu, op. cit. pg. 150.

1 Иби-Фадлапово тврђење да су „Срби“ спаљивали удовицу уз упокојеног мужа, што усваја Крек да се односи на балканске Србе, мени изгледа само у толико вероватно: јер и Маврикије тај исти обичај помиње код византијских Словена, другим речима на првом месту Срба.

% Hehn, op. cit. pag. 520—521.

21 Hehbn, op. cit. pag. 5921.