Srpski književni glasnik

СТАРИ СЛОВЕНСКИ ПОГРЕБ. 199

што се у оној кући хранило, обично кокош, и то на кућном прагу. Та се кокош зове „курбан“ (жртва), и пошље се сиротињи да је поједе.

У овом случају што ћу сад навести, посмртни су се обичаји сасвим изменили, јер не само што се не узима кокош или ма каква перутина него за треће чељаде, да не умре, уништи се ма каква ствар за замену.

У Печењевцима (јавио ми г. Коста Јовановић) кад умру двоје у истој кући, онда укућани одсеку главу од вратила, па ту главу спусте с мртвацем у гроб. Дакле, место главе од кокоши овде глава од вратила.

Г. Милан Матић пише ми опет ово: у Рибнику је год. 1895 умро Стеван Степановић. Пред излазак из привремене му у вечну кућу измерише га црвеним концем од врха главе до претију ножних. Затим тај конац закопаше у кући — на радост, да им остала чељад и стока у здрављу остану.

У масуричком срезу рекли емо да у раку бацају главу од пилета, али, ако случајно у истој кући где је покојник био нема кокошију, а баш одатле се мора узети, онда баце у гроб ма чију чарапу од покојникових живих укућана.

У самом Београду прост свет мисли да епречава трећи случај смрти, што се намерно разбије читав прозор на кући из које мртваца понесу.

Модерни остатак негдашњег жртвовања у Јапану се једва очувао као сенка; они на пр. уз мртваца сахрањују кипове људске и животињске од камена, иловаче, воска или дрвета.

Ми емо већ видели из Ибн-Фадланова описа да су уз руски незнабошки погреб у два маха кокоши клате. Први пут заклаше људи петла и кокошку и бацише у лађу где је мртвац, други пут је девојчица заклала кокошку, труп бацила у лађу а главу на страну. Код нас се овај обичај врши двојако: цела жива петла или кокошку метну код мртваца или само главу. Први случај одговара у толико

% 'Pylor, Die Anfinge der Kultur. I, 456.