Srpski književni glasnik

130 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

руском што су и тамо неки људи, као што бива и код Срба, петла и кокошку, истина заклане, бацали код мртваца. Ибн-Фадлан не каже ко су ти људи били, род или туђини покојнику, а и код нас се на то много не пази. Што се ток и рад пореметио, то ништа не емета: садржина је у свима случајевима иста. Дакле, овај је обичај, рачунајући од Ибн-Фадланова посматрања, већ достигао 980 година, и то ослањући се на његов писмени докуменат.

Из овога чланка може се поуздано толико разабрати: да се из описаних старих погребних обичаја код Словена готово све и сад симболично очувало код Срба, а жртвовање кокошке као и пре. У нас, истина, нису остале ни у једном крају све побројане појединости заједно, него нешто овде, нешто онде, а тако је могло бити и у најстарије време, т. ј. и тада су обичаји и верски обреди по племену могли варирати, па тако је, без сумње, било и код Руса и других народа. На главну се ствар свуда пазило, што је сачињавало суштину народног веровања, а узгредности су дотериване према месним приликама и разним догађајима у животу, као и утицајем туђинаца.

Оваки ситни данашњи обичаји у нас, слични са старим руским, уједно су јемство да је Ибн-Фадлан верно описао шта је видео, и да су врло лако тада сви важнији словенски обичаји били врло налик један на други, као што је Лав у своје време и забележио.

Приношење на жртву марве ради покојника врло је раширен аријски обичај. У старо време у Индији су поред мртваца водили једно живинче да и њега с покојник м спале; обично су узимали краву или козу, по некима, црне длаке,

Опет знамо из описа Ибн-Фадланова да су у старије време Руси убијали ради покојника два вола и два коња. За Србе (северне или јужне) у то старо време Ал-Масуди изрично вели: да су ради отмена покојника спаљивали теглећу марву““ Дакле историјски је Факат ту. Али сад се

% Hillebrandt, Hitual-Literatur. S. SM,

% Tapkanm, op. cit. pg. 136.