Srpski književni glasnik

СТАРИ СловеНСКИ ПОГРЕБ. 15

жива говеда или коњи нигде не убијају па гробу, алп се ради вампира коље на гробу ован, да крвљу гробницу ороси, а то је опет жива жртва.

У Иескрицама прича Вук Брчевић: „Позваше ме зором Новосељани, товори свештеник, и закумише ме, да е њима, идем у сеоцко гробље. Кажу ми, да се пок. Ј. М. ипотенчио и да ноћу излази из гробља. Дођоемо пред црквом, кад ли евак' к'о пушку носи, на окуп. Свак' жив од страха умро. Приправили трнов колац и при њему црног угича привезали. Пођоемо у гробље. Ставих петрахиљ, очитах васкрену молитву — па прекадих гроб, а они навалише откопавати све до прелијеша. Дигоше, и преклопницу, кад ли збиља! не бијаше се ни још покојник почео распадати, но се надуо као кабао а оба ока набуљио. Узеше колац и прободоше га, а над њим заклаше угича, па опет плочама поклопише и земљом затрпаше. Синови покојног Јокана платише и наредише да га данас па литурђији споменем и тако да га од гријехова оелободим,“

За жртвовање остале марве остало је сад, мени се чини, само мутно сећање у симболичном наговештавању.

У Подрињу је врло раширен обичај погоњења марве за покојником, кад га из куће изнесу, што се такође надовезује на спаљивање или у опће на убијање марве на гробу, што је у чланку већ пропричано. И овај обичај показује све степене опадања, тако да од првобитне целине једва се делови назиру. Дабогме да је негда домаћ инова марва догоњена до самога гроба и ту жртвована.

У Јадру и неким рађевским селима, по уверавању г. Светозара Поповића из Јошеве, удеси се тако да млађи потерају сву марву домаћинову за његовим спроводом, и то до самог гробља, па ту причекају док се мртвац сахрани, затим марва иде на пашу или се враћа кући, како буде време. У Милини, опет, само кад умре домаћин, марву му истерају пред спровод, и то: евиње, козе, овце и говеда, и опда се спровод тако уреди, да мртваца пронесу кроз марву. Кад се то еврши, марву враћају куда хоће а спровод наставља пут. Дакле, овде марва не

9*