Srpski književni glasnik

132 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

иде ни до гробља. У азбуковачком селу Црнчи, кад понесу упокојеног домаћина или домаћицу (значајно, што се и жени та почаст даје према старијој српекој уредби да у задрузи и жена може бити старешина), онда за спроводом, и то само до градинске капије, потерају прво овце, па говеда. То је све. Овде је још краћи пут за марву, и само још корак, па да се обичај угаси.

У овом случају што ћу сад навести заиста дом покојников губи у ствари једно марвинче, али на други начин, што је опет жртва, али вером ублажена и пренета на хришћанско милосрђе цркви. Опет у Подрињу бива и то: кад наследнику почне у току године, кад се домаћин преставио, да липеава стока, а наследник за покој душе свога старешине није дао парусију,““ онда сељаци веле: оде стока за покојником. За парусију се даје манастиру или пркви во, крава или друго марвинче. По неки пут се такав прилог даје и другом приликом, на пр. кад треба неком болеснику читати молитву или евештати масла итд.

Знамо по наводима, да су Руси у старо време и хоње жртвовали за покојницима. У летопису кнеза Константина Муромског такође се то изрично помиње.“

И страних примера у овом смислу има доста. Кад је краљ Харалд у боје код Бравале пао, довукли су га мртва у борачким колима и спустили на хумку, па потом одмах убили му коња. Краљ Хринг приложио је своје еопетвено седло да погинули поглавар се места узјаше парипа и да језди у Валхалу.з У Немачкој је последњи коњ свечано убијен и сахрањен у гроб евога господара, и то у Тријеру, године 1781 у почаст умрлом коњичком генералу Фридриху Казимиру.!

% Парусија се зове писанија од 50 гроша манастиру да се калуђери моле Богу за осталу породицу или да болесник оздрави итд.

2 Гаркави, op. cit. pag. 114.

39 Тујог, ор. с. раг. 484.

31 Тујог, ор. cit. I, 467.