Srpski književni glasnik

МАКАР ЧУДРА. 53

џарско писмо. Кад почне говорити, цео век човек не би спавао, слушао би га! А што свира — Бог ме убио, ако је још ко на свету тако евирао као Зобар! Кад једном превуче гудалом по струнама, срце ти заигра; кад превуче други пут, оно престане куцати од слушања; а он евира и смеши се. Слушајући његове песме, човеку се хоће и да плаче и да се смеје у исто доба. Чини ти се по кадшто да неко тужно јечи под гудалом, запомаже и пара ти груди као оштрим ножем. После као да стена прича небу приче, тужне приче. Девојка плаче испраћајући војна! Војно зове девојку у степу на састанак. И наједаред — хеј! као гром грми слободно, жива песма: још ће и сунце заиграти од ње на небу! Видиш како је, еоколе!

„Свака жилица у твојем телу разуме ту песму и ти постајеш њен роб. Да откуд тада викне Лојко: „да ножеве, другови!“ — еви биемо се латили ножева, и јурнули куд би нам казао. Све је могао учинити од човека, и сви су га волели, врло волели. Само Рада није за њим марила. Па да је само то, кего му се још и подемевала. Тешко је уцвелила срце Зобару, те како тешко! Лојко шкргуће зубима, чупа брк, очи му мрачније од бездана и покадшто тако сену да те страва хвата. Ноћу храбри Лојко тумарне у степу и тамо до сванућа. плаче његово ћемане, плаче и сахрањује слободу Зобареву. А ми лежимо, слушамо и премишљамо: Шта ће бити Јер знамо да је опасно стати између два камена, кад се један другом у сусрет котрљају — осакатиће. На то је и окретала ствар.

(Свршиће се).

(C руског превео Р.) М. Горки.