Srpski književni glasnik

44 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

се то могло јављати, значајан као характерна појава малаксалости националнога. покрета. Место националних питања истичу се тада, као предмети брига, расправљања и пословања, питања земаљске привреде, народне просвете, унутрашњега уређења. И то није било само у Србији, него готово свуда.

Па ипак национално осећање, малаксало и потиенуто, беше у Србији довољно јако да избије и нађе одушке. Потиснута од Дрине, Србија се окреће на југ и на исток. Њени управљачи објавише да тамо треба њу проширити. Стара Србија и Маћедонија буду узети као предмет који треба задобити краљевини. Али због тога Србија долажаше у сукоб с Бугаретвом, које се тамо беше утврдило преко свога јексархата. Услед тога хладни пријатељетво између Србије и младе кнежевине Бугарске, и почиње између њих нека противност. Тада се на раније бугарске гласове да је бугарско све до Мораве стаде одговарати да српској отаџбини, као њен део, припада и „средачка и видинека област“ (онај источни део српеко-бугарекога појаса, који по берлинском конгресу припада Бугарској). Стаде се проповедати њихово „ослобођење“ од Бугарске. Та струја доби нове хране кад Бугари 1885 извршише уједињење Источне Румелије с Бугарском. Тада им Србија објави рат. Није овде место да се казују сви главнији узроци томе догађају; али је несумњиво да је у том рату нашла израз, свакојако песрећан израз, и збиљска потреба да се како год сузбије набујало ЉБугарство и тако да се одбрани све угроженије српско биће у Маћедонији и Старој Србији.

Ипак су национални разлози били у оглашавању тога рата веома узгредни; а кад се на то гледа поиздаље, онда се у спречавању бугарскога уједињења види у ствари чин противан старом националном правцу српеком а доследан само оној „државној“ политици која се почела 1882 године у Србији. Стога то српско ратовање и не нађе нигде одзива, ни у земљи ни у осталом народу. Ми бесмо осуђени, па ту осуду потврдише и ненадни војнички неуспеси.