Srpski književni glasnik

59 СРпсСкИи КЊИжевВвНИ ГЛАСНИК.

мају; мпого се заједничких црта одржало и код народа исте гране, особито у обичајима свих Словена, а то није чудно, јер се то огледа у још јачем обележју — у сродству језика код Словена. Мање је сродетво код грана истога стабла (на пр. индојевропскога), а што се расе већма удаљују и сродетво се јаче губи. Дакле, неке везе може бити чак и у души разних раса, где нема ни генеалошке ни језичне епоне.

Нас се за сад тичу само погребни обичаји.

Сваки прост човек лако може поверовати да се и после смрти исти живот продужује. На ову га мисао наводе све околне природне појаве, које привремено ишчезавају, па се опет понављају; тако сунце у вече зађе да се изјутра роди, месец пролази своје мене, годишња се времена замењују, биљни се свет извесно време одмара, па наново 0живљава, човек у сну полу личи на мртваца, па се опет пробуди; тако је несвесно стање код човека у падавици и у лудилу. Зато он такво стање лако пренаша и на душу, и верује да она може привремено (сан, несвест итд.) или стално (смрт) да напусти тело. Онај се свет слика живим бојама, и у свему је за праведнике примамљивији од земаљског кратког живота.

Пошто је ово само одломак о посмртним обичајима, то ћу изнети само оно што је за шири читалачки круг од интереса.

У току овога чланка видеће се да се код једног истог народа мењало мишљење, како треба мртваца брже упутити у рај: да ли саграњивањем или сааљивањем.

По хронолошком реду утврђено је да је код свих индојевропских народа сахрањивање етарије од спаљивања. Гад се стари Јевропљани станише у садашњим земљама, сахрањиваху мртваце у пећинама, каменим гробницама и хумкама. Доцније сагореваше мртваце, али се још дуго напоредо одржа и сахрањивање.“ Шлиман је доказао да су Грци сахрањивали мртваце пре Омирова доба, а у његово време држали су се само епаљивања. Прах од покојника сипали

2 O. Sechrader, Weallexikon der Indogermanisehen Alterthumskunde.,

Ј. Нађапа 76—79,