Srpski književni glasnik

СТАРИ СЛОВЕНСКИ ПОГРЕБ. 53

су у урну (суд), и метали у хумку. Трачани су се такођо придржавали оба ова начина, као и у Индији за време ведијске периоде.“ По преисторијским гробовима распознаје се да су стари Германци и Келти“ исто тако првобитно мртваце сахрањивали, па је тај обичај много доцније замењен спаљивањем. Арапски писци причају да друкчије није било ни код Словена. Премда Ибн-Даста неки сматрају за компилатора, ствар се ипак не мења, јер његове цитате поткрепљују и археолошка испитивања: да је сахрана старија од спаљивања. Исти Ибн-Даста око 912 године после Христова рођења пише: Кад код Руса умре важан човек, ископају му гроб облика велике куће, спусте га унутра заједно с његовим хаљинама, са златним гривнама, се храном, пићем и новцем. Напослетку уведу у исту гробницу најмилију му жену, затворе излаз на гробници, где она мора да умре.

Кад незнабожачки Словени уобичајише спаљивање, није познато, а примера има повише да је несумњиво постојало.

Калити багдадски више су пута слали евоје поверенике мухамеданским Бугарима насељеним поред Волге у Русији. Од године 921 до 922 после Христова рођења у истој је намери путовао к њима чувени арапеки књижевник ИбнФадлан, од кога су остали многи важни документи из живота HM обичаја татарских Бугара, Руса, и других народа. Једном је приликом био на пратњи неког незнабожачког Руса и ево шта прича:

„Рекоше ми да је спаљивање мртваца код њих ситница према другим обичајима, од којих мора човека језа да подузима.“ Зажелим све церемоније да видим, зашто ми се указа прилика емрћу неког њиховог властелина. Покојника прво епустише у гробницу као умку (в» могилу), врх које

3 Zimmer, Altindisehes Leben, 403. 4 O. Sehrader, op. cit.

5 А. И. Гаркави, Сказанти мусулрманскихт HMCaTemehH O CrapaHaxb и Русекихт, 96—101. После код Шрадера, ор. си. 79.

6 А. И. Гаркави, Сказании мусулњманскихњљ писателен о СлавинахЂ и Русекихт, 96—101.