Srpski književni glasnik

СТАРИ СЛОВЕНСКИ ПОГРЕБ. 51

спалимо, те без оклевања иде у рај“. Пошто се грохотом насмеја додаде: „Љубав божја ето је учинила, те је и ветар помогао да се за тренутак све сврши“. Заиста не прође ни један час а лађа с покојпиком и девојком прометну се у пепео.

„После свега овога набацаше велику округлу гомилу земље на оном месту где је стајала извучена лађа на суву. У средини те хумке пободоше дрвен стуб на коме написаше име покојниково и краља рускога. Затим се свет растури и свако оде куд хоће“.

И најстарији руски писац говори о спаљивању неких руских племена: „Код Радимича и Вјатича кад ко умре „твораху трмзну надљ нимљ“, после сложе ломачу, и на њој спале мртваца; по том скупе заостале кости у мали суд и оставе га негде на путу на коцу““.

Многе германисте вољне су да старо словенско сахрањивање мртваца у гробници, која је облика куће, као и спаљивање у чуну (ораници), прогласе као обичај скандинавски, али су то одбили Котљаревеки,“ Крек и други словенски књижевници. Од Немаца се није Грим придружио својим сународницима. Највероватније је да су и ти начини погреба заједничког порекла, пошто су заиста постојали и код Скандинаваца. Скоро је и у једном старом руском кургану (гомили — хумци) костромске губерније нађен спаљен мртвац у чамцу“.

По свему се види да је код Срба спаљивање мртваца било у обичају још до половине 14 века. Јер да није тога било, откуда би цар Душан у своме Законику нарочитим параграФом ту заблуду забрањивао :

„И људије које са влховетвом (мађијама, чарањем) узимљу из гробов тере их сажижу, село које то-зи учини,

Т Лфтопис, Несторова сљ продолжателими по Кенигеберскому списку до 1206 года... 19.

8 Котљаревекји. Погреб. обнчаи нзическ. Славин.

9 Nach D. Anutschin, Die Kurgankultur des Сопуегтешиз Костота im 10 bis 12 Jahrhundert. Globus. „J 21. 1900.