Srpski književni glasnik

DS Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да плати вражду; ако ли буде поп на то-зи дошал, да му се узме поповетво“!.

Карло Велики забранио је Сасима да не спаљују мртваце, али много оштрије, јер је казна гласила: на смрт.

На жалост, стари српски гробови из времена одмах по досељењу у ове крајсве још нису проучени, па чак ни пронађени !

Само се питање од себе намеће: да ли је у садашњим народним обичајима остало ма каквог Трага од спаљивања мртваца 7 Мени изгледа да јесте, што ћу одмах расветлити. Знамо да је средњевековна власт оштро стала на пут спаљивању мртваца, јер то изрично не трпи хришћанска вера. После, кад су Турци заузели српске земље, истина је да се народ могао вратити старим обичајима, на што Турци нису нимало мотрили, али оно што се једном изобичаји тешко се икад више враћа у истом облику. Међутим и за Душанова времена, па све до сад, врло је вероватно да се очувало симболично спаљивање мртваца, што ћу примером поткрепити. Ради овога наводим три обичаја, које је забележио г. Милићевић, и ако на жалост није навео село, у коме су вршени.

Пре него метну мртваца у ковчег, успу у сандук у накрст по мало барута, сумпора и кучина, и то се запали оном самртном свећом, а две старе баке штапићима то премећу и нешто говоре, докле све не сагори и не угаси се, па се тек онда мртвац спусти у гроб."

Пред вече првога дана дођу на гроб оне исте бабе, које су ујутру управљале како да се укопа, и развуку око гроба кучине ланене или конопљене, помешају их са сумпором и барутом, па у накрет запале те изгоре. Кад кучине сагоре, оне су већ донеле или пет старих ножева, или едан нож а четири глогова шиљка, па их онда пободу:

10 Законик СтеФана Душана, чл. 20, по издању год. 1898. — Г. Ст. Новаковић се добро домишља да је морало бити јеретика, који не хтеше одустати од прадедовеких обичаја.

ПоМ. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Етногр. зборник, књига I. стр. 343.