Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Душан Николић, Мо љубави. Роман у стиховима. Београд, 1901.

Једна неозбиљна књига. Ми само, по строго ехваћеној новинарској дужности, реверишемо о њој. Кад ово кажемо, знамо за начело по којем критика треба да буде строжа кад оцењује књижевнике са стеченим гласом а према почетницима да треба више попустљивости, али је ипак ово најблажи суд који се може дати о овој почетничкој књизи.

Г. Николић жртвује слику све. Он ће да начини такав ред речи у реченици да се реченица не разуме; он ће да греши о најелементарније граматичке одредбе; он ће да унесе пуно стихова непотребних, неумесних и нелогичних у своје строве; он ће да каже ствари апеурдне, без емисла; он ће да говори просто којешта само да би нашао ма какав слик. Он ће н. пр. (стр. 15.) ради слика за израз „ведре душе“ да назове престоницу „збирка тмуше“ (а и врло је леп елик: „душе“ и „тмушсе“). Он ће ради слика за реч „срца“, да карактерише једну неморалну жену овако: „она... што пороком самим зрца“, (стр. 59). Он ће ради речи „скрива“ да каже место „загрева“ глагол „загрива“ (етр. 125). Он ће ради речи „зовем“ да каже чак „ковем“ уместо „кујем“ („и у звезде да вас ковем“, стр. 56). И тако даље.

Како изгледају строФе и стихови Г. Николића, може се видети по овом примеру :

„знам, гракнуће са свих страна, „И ко досад није гуцн'о „Због предмета мог романа „Рећиће ми да сам луцн'о“... Или по овом где се врло Фино изразио како је некад

сматрао 'Гаса за недостижног песника :