Srpski književni glasnik

82 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

вати га, миловати... И растужи сву чељад у кући. Што је било малога и великога све удари у запомагање, те вриска и писак одјекнуше до неба. И најкаменије срце не би могло да не омекне као памук и да се не расплаче. Једини ага! Марков, газда Томо, не може да засузи. Он се, случајно, ту затекао због побирања трећине, па се прислонио уз један дирек и стоји. Његове очи сасвим сухе. Само се ухватио за брк, па га увлачи међу зубе и грицка. А чело му се натуштило као децембарско небо из кога тек што није снијег заиверао. Види се по свему, е човјек о крупнијим стварима размишља...

У неко доба одвоји се Петар од Марка. А кад се исправи и погледа по чељадима био је страшан! Лице му црвено, изгребано, а очи крваве. Коса разбарушена · пала му по челу. Поглед туп, блесаст као у луде... Он силно јекну.... Сроза се код огњишта и подними се објема рукама,

— 0ј, мој Марко, зар нам суђено да се 'вако раставимо7 — прошапта. -— А како ли емо живили 7 Нит' били својта ни рођаци, ама били од малехна пријатељи. И пазили се и миловали.. А сад...

Он хтједе поново нарицати. Али га некоје од чељади понуди ракијом. Он погледа у чашу, узе је, и прекрети се:

— Ко се преставио, Бог му душу поставио у царетво небеско, а остатку живот и здравље.

Попи.

Понудише га другом чашом. Попи и другу.

И као да се мало умири. Лактове наслони на кољена, рукама подуприје главу и тако остаде, климајући се лагано час на једну час на другу страну, као шеталица од сахата.

Остали су шутили.

Ништа се није чуло осим праскања мале воштанице, више Маркове главе, и потмулога јецања удовице му, коју су отјерали у прикрајак.

1 Ага се зове у Херцеговини не само Мусломан, него и православни и католик, само ако има много својих земаља. Ага има двије прсте. Има их, који своје кметове не могу дигнути са земље коју раде; а има их, који их могу дигнути у евако доба.