Srpski književni glasnik

ПРИ ЈАУТЈЕ љУИ. 83

У томе поче, на пољу, и киша да пада. Крупне капи почеше ударати у мали, непровидни, хартијом олијепљени, прозор. А комшије, које почеше долазити да виде мртваца, улажаху по мало покисли. Сваки од њих збаци дебели гуњ с главе, прекрети се и целива покојника у чело. Затим иде у страну и сједа. Чека ракију. А кад се донесе ракија, сваки промрмља неколико ријечи и искапи. И сваки, са сажаљењем, гледа у Петра, како сједи, не мијењајући првашњега. положаја. Нико да се усуди и ослови га барем са Једном ријечи. Чувају га, као да се боје, да ће какву све-· тињу повриједити. Сви, у овај час, поштују његову тугу, а с њоме и њега...

Опет све мирно.

Киша пада и бије у прозор. Радоје Стојанов глади се по брковима и кашљуца, Станко Јовип стеже опанак око ноге. Остали пуше. Дим се ковитла испред њих и, као лак облак, заклања их једнога од другога. Чак заклања и есвијећу, па јој пламен свијетли као каква усамљена звијезда у мрачној ноћи, чело покојниково освијетљено тим пламеном, као полумјесец...

Након дужега ћутања стари Аћим Чивија, — који је одиста врло сличан чивији, — прокомеша раменима и подиже главу.

— Хоће ли поп дођи 7 — запита.

— Неће, — одврати му Радоје Стојанов. — Далеко

му, а вријеме наопако, па не може.

Нико ништа. Као да су се надали такоме одговору.

Аћим Чивија напуни лулу, узе машицама ватре са огњишта и припали.

— Па, браћо, треба ми да се постарамо, — рече. Ово је један наш човјек, па греота да лежи неукопан. Него да га понесемо и саранимо к'о човјека и брата ришћанина.

И он се диже на ноге, па руком показа на четворицу комшија.

— Bn донесите мердевине, — рече.

Комшије погледаше један у другога, и дигоше се. Иза-

ђоше пред кућу. А одмах затим вратише се, носећи дуге ,;%