Srpski književni glasnik

П Р и ЈА ТЕ љ и. 85

Тако се обредише сви.

Кад се и стари Аћим саже и пољуби га, били су готови. Он извади чибук иза врата и њиме показа на раку.

— Спустите га! — рече.

Одријешише коноп и ослободише мртваца.

Преврнуше мердевине... Мртвац паде у раку.

Тада одјекнуше тупи удари мотике и звек лопате. Сваки је хтео да се три пут земљом баци на свога сељанина. Само Петар стоји у страни. Скрстио руке и тужно гледа у гроб. Нити што чује, нити што види око себе. Изгледа као да нешто крупно премишља. У ствари не мисли ништа. Само му се чини, да и кроз земљу још види лице покојниково и склопљене му очи.

Кад одступише пошљедња. два копача, који направише малу хумку над гробом, он као да се трже. Погледа око себе. Уздахну. Приђе гробу и пољуби земљу, па оборене главе пође кући.

Газда Томо пође за њим.

— Чујеш, Петре, — зовну га кад су мало измакли.

Петар се осврну. Стаде.

Томо му приступи, и узе га за руку.

— Ти си био најбољи пријатељ покојнога Марка, рече тихо.

Петар не одговори, пе знајући ни сам зашто, само лагано шкрипну зубима.

Томо мало повиси свој ситни, готово дјетињи гласе:

— Па ти, к'о пријатељ његов, најбоље знаш, како је он живио. Био најбољи у селу. Им'о је земљу к'о нико други. Ако твоја земља рађа добро, његова рађа осам пута боље. Све сама црвеница! Ноге ти до чланака упадају само ако загазиш у њу... С тога је и била његова кућа пуна свега и свачега, а твоја празна.

— "Тако је, потврди Петар шапатом.

Томо га стиште за руку још јаче и привуче себи.

— А оно је моја земља, рече. — И њу нема ко обрађивати. Ђеца му нејака. Жене не могу љуцки радити. А