Srpski književni glasnik

ЛА ГНЕА. 85

Ја се пренух.

— Отвори! рекох момчету, које је спавало управо пред собом.

Момче, као поплашено, скочи, удари се главом о зид п потрча према вратима.

Одмах затим одјекнуше корацп уза степенице. П у собу ми уљсзе — Даша. Обучена у свечано рухо, у свиленим димијама, а са фесом на глави, заогрнута овећом бошчом, застале код врата п погледа ме.

— Шта је по Богу7 запитах ја изненађен и припступих јој ближе.

Она не одговори. Затворп врата, сједе на столицу и баци бошчу поред себе. |

— Дошла сам теби, рече по томе п погледа ме некако са страхом, као да се бојп да ћу је изгрдити или отјерати.

— Што 27 запитах је мало јачим гласом.

Она набора обрве п, напућивши усне, избаци:

— Далас ме испроспо Јово газде Милинка.

И брада јој заигра, а сузе јој се зацаклише у очима.

— Добар момак, рекох ја, само да нешто кажем.

Она узви главом п осипјече:

— А ја га нећу !

Ја застадох.

— Рашта 2

— Није ми драг. Лијеп је, богат је, ама мп није драг. И ако ме је отац дао, ја нећу.

И подиже главу, као да би хтјела казати, е је готова пркосити цијелом свијету... Ја нисам знао шта да кажем... У неприлици гледао сам преда се п играо се ланцем од сахата.

— Па шта ћеш сад 2 најпошље запитах.

— Дошла сам теби, рече. И опет понизи глас п обори главу. |

— Мени 7 готово дрекнух, не знајући сам зашто.

— Дошла сам, да ми помогнеш... Хајде ономе ледењаку и кажи му, да неђу никога него њега. II, ago хоће, одмах ћу бјежат“ с њим.