Srpski književni glasnik
84 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
папучом о праг и опет еслегну раменима. А ја стојах крај ње као кпи, не могући никако да се приберем.
— А не семпјем му то казатп “7 заппитах. Jok! Заклео сп се! хитно упаде она п сетпште
ме за руку. Ја ово теби кажем, а нећу да п оп зна. То би било као да се ја њему намећем, а ја то нећу... Хоћу да мп он сам дође...
Ја пренух у смијех.
— Никад ти' неће доћи!
Њу као да увриједи смијање.
— Чекаћу, одговори п поноспто уздиже главу, мјерећи ме погледом.
Ја се постидих. Оставих је.
Кашње нијесам могао, а да чешће не размишљам о своме разговору с њом. Зашто да јој се Перо допадне7 Чиме је он могао задобити7 Зар само љепотом“... Или... Ја почех сумњати, да се није, иза мојих леђа, састајао с њом п тако је освојио. Ко зна, може бити да баш и мирни Перо умије, кад хоће, п жени мозак да заврти својим говором.
Наумих да га кушам.
— Збиља, а како ти се свиди Дашаз запштах та прп првом сусрету.
— Тхе, одговорп он, ц развуче лице на емијех, добра је ђевојка. | |
— Ама свиди ли ти се више, OHANKO,.MHMO „Iıpyre ?
Он поче звиждукатп као да ме није чуо.
Ja понових питање, п погледах му право у очи.
Он настави звиждукање, а не, одговори ништа. Уловљен је! прошаптах сам себи.
Било је вече. Затворпо сам се сам у соби и, при свјетлости чађаве лампице, пребирах некакве прашљиве хартије.
Док неко куцну на -авлијсека врата, тихо, као бојећи, се да их не повриједи.