Srpski književni glasnik

ДО АхОЖИЕ ЈА, 87

— Сједп! понудих Tra.

Он сједе. Погледа по соби, па и нехотице погледа на Дашу. Збуни се п обори очи. Ја их погледах обоје. Обоје су били у незгоди. Он не зна шта да ради, а она не зна како да почне.

— Говори, Дашо, рекох ја, да је осоколим ; зашто сп звала Перу 2

Она ме погледа пепод ока.

— Ти знаш, одговорц.

— Знам, рекох. И окретох се Пери. — Даша је данас пепрошена. А она не волп никога него тебе, и хоће само за те. Ако хоћеш, п бјежаће с тобом...

Перо екочп са столице и прихвати се за зид.

— Шта... Ја...

И споцрвени опет.

Скочи и Даша. Очи јој се евијетле као жеравице, а уз мрко лице ударила румен.

— Иетина је, рече и стаде пред Перу, дрхћући цијелим тијелом од узбуђења. Само си ми ти драг; п ако хоћеш, с тобом ћу преко бијела свијета. Другога нећу никога /!

Перо се измаче од ње. П као у неком страху, погледа у њу, па у мене.

— Немојте се тако шалпти, рече некако меким, молећим гласом.

— Не шалим се, дочека Даша п опет му се примиче, него је озбиљно. Сад ако ти хоћеш реци, па да одмах бјежимо.

Перо се као зампели. Затим слегну раменима.

— Ја... не знам, замуца.

Мене наљутп толико отезање.

— Немој се пзмотавати, него реци: хоћеш или нећеш 2

Перо, и не осврћући се на ме, а гледајући у земљу, пзусти :

— Теби фала која ти тако хоћеш... ама ја... не ћу жене... Није то за ме сад...